Kroz 338 stranica i 502 fotografije, autor ne samo da bilježi podatke i priče poginulih rudara već nas podsjeća na težak i često zanemaren rad onih koji su pod zemljom ostavljali znoj, snagu, zdravlje – i, nažalost, svoje živote * Ova knjiga nije samo katalog tragedija – ona je spomenik ljudima koji su, kako naslov i sugerira, umrli bez pravog razloga, bez opravdanja, rekao je doktorant Deni Vlačić, predstavljajući knjigu

Elio Velan piše kako je počeo obilaziti Istru u društvu sina Giannija, koji je prethodno otkrio svoj dar za kadar snimajući fotografije mobitelom: Đani je posta moj fotograf, anci ja san počeja biti njigovo piskaralo. Z vrimenom san kapija jenu stvar ča je već bila u meni: koristija san njegove foto za stimulans za pisanje. Đani ima Aspergerov sindrom i za čud stvari njigov život je dosta komplikan. Kad dela fotografije je sve više čaro, život se pojednostavljuje. U malo besid, đirivati po Istri skupa, je bila i još je dobra terapija za njega, ma najprije za mene. Bez njigovih fotografij ne moren pisati, ne mi dojde, buden zaprt. Ne moren ne zafaliti mu